Како је комунизам систематски уништио Србију
Savez Slobodnih Sindikata SrbijeНИШТА НИЈЕ СЛУЧАЈНО ШТО НАМ СЕ ДЕШАВА ПРОЖИВЉАВАНО ФИНАЛИЗАЦИЈУ ЈЕДНОГ ЗЛИКОВАЧКОГ ПРОЈЕКТА ЧИЈОЈ РЕАЛИЗАЦИЈИ СМО МНОГО И МИ САМИ ДОПРИНЕЛИ Како је комунизам систематски уништио Србију: анализа планираног разарања нације Комунизам у Србији није био само идеолошки експеримент – био је вишедеценијски механизам дубоке деструкције. Стратешки спроведен преко политичке догме, безбедносних служби, централизоване власти и пропаганде, он је имао један главни циљ: да осакати српски народ економски, духовно, морално и друштвено, и да га учини трајно зависним, пасивним и подложним спољној контроли. Уништење приватне својине и радне етике Након 1945. комунистички режим спроводи аграрну реформу, национализацију и конфискацију. Земља, фабрике, радње и станови одузимају се од власника и прелазе у руке државе, тј. партије. Привредници, трговци, земљопоседници и занатлије бивају проглашени "непријатељима народа". Приватна својина као основа слободе и мотивације је збрисана. Рад је изгубио смисао јер резултати труда нису припадали раднику већ држави. Иницијатива је нестала, а просечност је постала идеал. Ко је био способан — бивао је сумњив. Морална ерозија и култура лажне једнакости Уместо једнаких шанси, комунизам је наметнуо једнаке исходе. Без обзира на труд, сви су добијали приближно исто. То је довело до убиства мотивације, јер вредни нису награђивани, а лењи нису били санкционисани. Завист, осредњост и култура минималног напора постале су друштвене норме. Рад више није био пут ка успеху, већ средство преживљавања. Друштво је престало да поштује рад и почело да слави сналажење, везе и послушност. Уништавање духовности, породице и традиције Црква је проглашена заосталом. Свештеници су били прогањани, а верници сатанизовани. Славе, пост, крсне иконе и литургије су замењени пионирским заклетвама, маршевима и култом личности. Породица је изгубила функцију васпитања, која је пренета на државу. Српски народ је изгубио духовно и морално упориште. Млади више нису знали ко су, одакле долазе и чему служе. Уместо вере, части и одговорности — дошли су партијска подобност, опортунизам и лична корист. Централизација моћи и паразитски систем Сва власт концентрисана је у Београду и у рукама партијске елите. Ресурси се сливају у индустријске центре, док се унутрашњост Србије користи као резервоар радне снаге и сировина. Све се одлучује у врху партије, без икакве одговорности према народу. Створено је паразитско друштво у којем власт паразитира на труду народа. Регионалне неједнакости су појачане, а центар је постао узурпатор, а не сервис грађана. Тај модел је остао и данас — политичке елите одлучују, а народ трпи. Пасивизација народа и гушење иницијативе Народ је деценијама учен да држава решава све: где ћеш живети, шта ћеш радити, кад ћеш у пензију. Самостално предузимање иницијативе сматрано је сумњивим. Људи су навикнути да ћуте, чекају и прилагођавају се. Генерације су одрасле без способности за ризик, одлуку и визију. Народ је претворен у послушну масу. И данас, уместо да ствара, већина чека "да неко дође и нешто уради". Зато је повратак предузетничког духа и личне одговорности један од највећих изазова. Геополитички интерес: Србија као контролисана колонија Кроз комунизам, Србија је стављена под контролу спољних центара моћи – прво Совјетског Савеза, потом несврстане али опет изоловане позиције. "Братство и јединство" је у пракси значило да Србија плаћа цену мира на Балкану. Срби су систематски демографски и политички разводњавани, културно потискивани, економски исцрпљивани. Уместо да буде лидер у региону, Србија је сведена на обезглављену провинцију у служби туђих интереса. Ово није била грешка – ово је била стратегија Комунизам у Србији није пао с неба. Он је био добро осмишљен механизам слабљења народа који је кроз историју био симбол отпора, слободе и духовне дубине. Циљ је био: да Србија изгуби елиту, да заборави Бога, да престане да верује у породицу, да одустане од рада, да се прилагоди и ћути. И у великој мери – успели су. Последице тог система и данас живимо: у администрацији, у школству, у медијима, у менталитету. Опоравак није само питање политике — већ дубоке националне обнове, духовне и културне.